Zakovana između prošlosti i budućnosti
Stojim između jučer i sutra
Ne znam ni gdje sam ..
Prošlost tužna.a budućnost mutna
Ja bi nazad da se vratim
Ispraviti ono zbog čega patim
U isti tren bi i naprjed pošla
Ali ne čujem budućnost da kaže dobro došla...
I tako okovana između jučer i sutra
Prolaze dani.. sati.. minute
A ja i dalje u vremenu zatečena izgubljena šutim...

Sreća

Svi smo u potrazi za srećom.
A sreća je tiha,
iznenada dođe i kratko traje.
I ne možeš je ponovo
dozvati na isti način,
niti ugostiti na istom mjestu.
I ne možeš je vidjeti,
niti se možeš pripremiti za nju.
Uhvatljiva je samo u sjećanju..

.

Moja tuga...

Kada bi mogao da zaviriš u moje srce, 
pa makar i na djelić sekunde, 
zaprepastio bi se koliko tuge tamo ima. 
Čak i taj jedan djelić sekunde bio bi dovoljan 
da ti otvori oči i pomogne da shvatiš 
zašto se toliko bojim da opet nekoga pustim tamo....

....

Vratiti se nazad
na mjesto pogrešnog skretanja
dok svi drugi
odavno grabe putem na kome ja
ne vidim svoju luku …
Sama sa sobom..brojim svoje greške
I lutam …tažim spas
naslućujem kišu …
Borim se u duši s bezbroj započetih misli
čeznem za mirom …
Čuvam tvoju daljinu koja mi nosi utjehu
da će odnjeti tugu sa staze kojom idem
u nadi da sretnem izgubljeno …
Ne obuzdana magla zatvorila nebo
prihvatite me da ne posrnem....ohrabrite me osmjehom…

Nazdravljam...

Ove noći
Nazdravit ću
Za one koje pamtim.
Za one koji su me zaboravili.
Za svaku novu bol i staru sreću.
Za jutra puna mirisa i čeznje.
Za more osjećaja.
Za noći bez sna. Bez mjesečine.
Za razočaranja.
Za zaboravljene.
Za (ne)izgovorene rječi.
Za kišobran i kišu pod njim.
Za sunce i daljine.
Za mrak i dodire.
Za beskrajno.. plavo nebo.
Za najtužniji dan
pun dobro poznate nostalgije.
Za sjećanje...

💔

Život ne štedi skoro nikoga od nas. 
Samo svatko za sebe misli da je njemu najteže. 
Do jučer imaš skoro sve, a odjednom se sve sruši kao kula od karata.  
To je samo ispit izdržljivosti i proći će .. mora .. 
A ti ćeš postati jači .. tamo na onim mjestima koja su se 'razbila'...

Oprosti...

Oprosti..Što ponekad, besciljno lutam ulicama….
U nadi, da ću te sresti…
Oprosti..Što te i dalje ljubim mislima…
Što si moja jedina zamišljena želja….
Oprosti mi svoje prisustvo u mojim snovima…
Tražim način da ih uljepšam…
Da malo svijetlosti, u njih unesem…
Postali su mi odveć tamni…
Nalik stvarnosti…
A snovi bi ipak trebalo biti drugačiji…
Oprosti..Što te iz našeg Juče,prenosim u moje Danas…
Vjerujući ,u neko naše Sutra…
Možda jednom?…Ko zna,i osvane…
Nada je varljiva…
Ali je ponekad ,nekome sve što ima…
Oprosti što šminkam stvarnost tobom..
Znaš,da sam se oduvjek malo šminkala…
Pa eto u nedostatku make up-a,tobom se uljepšavam…
Samo mi se maskara često razmaže,pa završi na obrazima…
Obično,onda kada me stignu sjećanja…
Oprosti.. Ne umijem staviti točku na sve…
I reći…’’Gotovo je..Nema ničega više…’’…
Ja eto,uporno dodajem još dvije…
Očekujući nastavak…
….Još uvek nisam pronašla gumicu,koja prošlost briše....

♥

Nekim ljudima ćete nedostajati, tek kada ih zaboravite.
Kada zaboravite da im čestitate rođendan, kada zaboravite njihovu omiljenu pesmu, njihove tajne, kada odbacite sve uspomene.
Kada zaboravite, kakva su osećanja u vama izazivali.
Neki ljudi će početi da vas poštuju, tek kada odete...
Kada shvate da ste se žrtvovali zbog njih, kada shvate koliko puta ste išli protiv sebe, popuštali im, kad shvate koliko ste im puta iznova i iznova opraštali.
Kada shvate, da ste otišli, jer vam je bilo dosta svega, jer su pomešali vaše strpljenje i razumevanje sa slabošću...
  Kada shvate da ste otišli. .jer vam je bilo dosta svega..