Oprosti...

Oprosti..Što ponekad, besciljno lutam ulicama….
U nadi, da ću te sresti…
Oprosti..Što te i dalje ljubim mislima…
Što si moja jedina zamišljena želja….
Oprosti mi svoje prisustvo u mojim snovima…
Tražim način da ih uljepšam…
Da malo svijetlosti, u njih unesem…
Postali su mi odveć tamni…
Nalik stvarnosti…
A snovi bi ipak trebalo biti drugačiji…
Oprosti..Što te iz našeg Juče,prenosim u moje Danas…
Vjerujući ,u neko naše Sutra…
Možda jednom?…Ko zna,i osvane…
Nada je varljiva…
Ali je ponekad ,nekome sve što ima…
Oprosti što šminkam stvarnost tobom..
Znaš,da sam se oduvjek malo šminkala…
Pa eto u nedostatku make up-a,tobom se uljepšavam…
Samo mi se maskara često razmaže,pa završi na obrazima…
Obično,onda kada me stignu sjećanja…
Oprosti.. Ne umijem staviti točku na sve…
I reći…’’Gotovo je..Nema ničega više…’’…
Ja eto,uporno dodajem još dvije…
Očekujući nastavak…
….Još uvek nisam pronašla gumicu,koja prošlost briše....