Eh, šta bih dala, da mogu sad

iz misli te izbrisati, utažiti glad,

i slutnje crne, što vladaju u mraku,

odbaciti kao igračku laku,
daleko...

Ti, što beše deo duše moje,
mislio jesi da je sve baš tvoje,
i satir'o si poglede i reči i dušu,

dozvolio vetrovima da mene otpušu,
daleko...

Tebe, što voleh kao sebe samu,
ogrnuću danas u najcrnju tamu,

prekriću plaštom zaborava nemog,

zaustaviti drhtaj tela mi celog,

Moliću Boga i ptice i ljude,
moliću vetrove, pa kako mi bude!

Neka se na mene smiluje neko,
da vetar strašni oduva tebe,
daleko, daleko, daleko!

Od mene.