I tek ponekad
stavim ružu na jastuk
da miriše...
Odvrne mi slavinu sijećanja
ne propuštajući ni najmanji detalj
koji je ostao upamćen o tebi
da uludo isteče...
I tek tada dozvoljavam srcu
da tiho uzdiše
za vremenom prošlim,
rugajući se samoj sebi
zbog neuspjeha...
Vatra ponovo se pali
nemilosrdno, iznutra me peče,
a onda krenu kiše suza
da je gase...
Kako je teško provesti veče
u samoći
obavijena strahom,
ne zbog prošlosti,
već od budućih dana što dolaze...
I tek ponekad
stavim ružu na jastuk
umijesto tebe
ruža da mi miriše...
Podseti me
da sam i ja
nekada
znala šta je ljubav...